Ma da je ovo Selo išta vridilo, oli bi ga pok. Mislav poklanja kome? I Trpimir iza njega, ka oparen, potvrđiva isto?

Svitu moj, on je još 850 i nike skužia s kin jema posla i tija se čin pri rješit toga divjega, berlavoga, barbarskoga sela i uvalit ga onome pederu od splitskog Nadbiskupa pa nek se on jebe š njin!

Dosta mu je bilo žgaravice i proliva od nervoze…sa ženon se skoro rastavija, posidija je i počeja obnevidit..odija je puten i sam sebon govorija, božeprosti, ka manit..

To van je otprilike ka i ono selo u rimskoj Galiji, ča ga Cezar nikad nije moga osvojit, jerbo su se njegovi vojnici panično plašili oni divljakov pod vodstvon Asterixa i Obelixa, ča su gucali čarobni napitak (ma vraga čarobni napitak! Malo jača orahovica)..

A lakomi spliski Nadbiskup se pomamija i odma uzeja poklon, ne vidivši kako mu se berekin Trpimir podmuklo smije iza leđa, čini tumbule od sriće..

I svi su u početku bili zadovoljni: Nadbiskup, jer je dobija lipo imanje i kmetove ča će ji čičat, Trpimir, jer se rješia one kuge od Sućurani, Sućurani, jer su našli novu žrtvu koju će izludat…

E, moj Nadbiskupe…

„Ma di mi je pamet bila vazest one divjake, onu gubu kaštelansku, vraže ji odnesi! Živce su mi popili, noćiman ne spavan zaradi nji, a tlak? Ja nikad nisan jema problema sa tlakon, a vidi me danas! Reka mi je likar da svaka pijavica ča mi je na prsi mekne momentalno krepa koliko mi je krv zatrovana! Živa ćedu me u greb utirat!“, vika je bidan Nadbiskup, a pripadnute švore su mu se sklanjale s puta, padale jedna priko druge u priši, plakale i molile Blaženu Divicu da smiri Big Bossa pri neg mu opet štitnjača proradi…

A berekini Sućurani su znali…aaaa, znali su oni kako se čiča krv, kako se pleše po živciman, kako će bidnome popu prvi san razbit!

Pa ti posli zaspi! Je, je, kako da neš! A nima gore stvari neg čoviku prvi san razbit..

Vrtija se razbuđeni svećenik po posteji, mozga i vrtija u glavi kako in vratit, kako divju onu gubu dovest u red..

Ali nije išlo…

Za dišpet Svetoj materi Crikvi, Sućurani su sami izgradili za ono vrime, velebno zdanje i pikirali ga baš isprid Gospojske Štrade!

U brk Nadbiskupu!

I još bi mu odmirili od šake do lakta, svaki, ama baš svaki put kad bi ga vidili…

Beljili su mu se, vatali za jaja, napravili nadbiskupa od stari teča, daske i telaruše i užgali ga ka krnju, smijuć se njemu i njegovoj pomirljivoj politici, njegovin lipin manirima i učenom govoru..

Ta razuzdana, odrpana i od svih prezrena gomila je dobroga, poštenoga i mirnoga glavara užgala nasrid sride svoga sela!

I niko ji živ nije moga razumit! Svi su se zlamenjivali, čudili i pitali:
„ma zašto njega, pobogu, braćo? Pored tolikih drugih?“

A divji narod se cirlika, ludo, bisno, za dišpet…
Malo jin je i to bilo, pa su Crikvu naopako okrenili:

– „jeli se vrata meću sa istočne, oli sa zapadne strane?“ pitaju Sućurani..
– „Bog vas pomoga, judi moji, pa vrata ne mogu bit neg sa istočne!“, plašljivo im se obraća pop..
– „E, a u nas će za dišpet cilomen svitu, bližoj i daljoj okolici, spliskome Nadbiskupu i Ivi Josipoviću, ča će se rodit tek za ijadu godin, bit sa zapadne strane!“

I bila su..

Zato, kad Vas nikor u bilome svitu pita: „okle si?“, laži, maži, ma ne govori nikomen!

Ne sramoti se, govoreći da si Sućuranin, jerbo su oni
uvik kontra…

Kontra i gotovo!

(by: mali marinko)
(slika by viki)