Nikidan san pisa oba tome kako se sušidu stabla od smokav,a isto tako i grane od maslin,a sad najnovije kad je vrime od smokav i triba ji bit na stotine po granan,na tri stabla meni ovde isprid kuče nema niti jedne jedine smokve,ma niti one male zakržljale,ama baš ništa,ovo se još nije nikad dogodilo,evo ja jeman šezdesetu,pa san biče mlad i pita san one ča su stariji od mene,prošli su davno osandesetu,ne virujedu mi kad jin rečen,mislidu da je to opet koja moja zajebancija,ali nije,več surova stvarnost,počelo je,reka je jedan od ovi stariji ča san ji pita,a ča je počelo,počelo nan je slat poruke,ali očemo li ji mi tit pročitat ili čemo nastavit po staromen,asti pripa me je,jerbo san svatija da se ovako sad počelo na veliko razmišljat…
A ja neču izmišljat teplu vodu,več ču ponovit rečenicu iz onega texta o osušenoj smokvi i granama od maslin.

“A sa druge bande se more čut i dobro nan je kakvi smo (znan da svak za se misli kako je on u redu,a oni drugi nevalja),ma oni koji vodi o svemu konat,sigurno se sa otin ne slaže,sigurno neče više bit povodaji biblijski razmjeri,pritvaranja u stupove soli…,ali če zato bit…”