U nediju je u Splitu u devet uri ujutro počeja maraton i polumaraton u kojemu je sudjelovalo okolo tri iljade sudionika iz ciloga svita,a trčalo se po cilomen gradu,jedni su trčali vamo,a drugi tamo,a naravno svima je zajednički cilj bija Spliska riva,sa koje su i krenili,za  polumaraton je tribalo istrčat okolo dvadeset i jedan kilometar,dokle za maraton ča se ove godine po prvi put u Splitu događa,je tribalo duplo više, zanimljivo je da dokle su prvi maratonci prolazili kroz cilj, ovi drugi sa polumaratona možda je prošlo tek nigdi okolo polovice. I ovi put ka i prošli godin,bilo je prilično zanimljivo,kad čovik vidi kako ljudi sa tjelesniman manama,razniman hendikepima,imaju želju i volju trčat,onda se mi koji smo u puno povoljnijemu položaju nego ča je to njijov,moramo zapitat,zašto smo od sebe učinili ono šta smo,a tribamo se samo ugledat u ove ljude šta ne mogu kako možemo mi,ali se ipak ne dadu,ne odustajedu,idedu dalje…

Pa je bilo tote i oni koji su isprid sebe turali svoje prijatelje, kolege u invalidskiman koliciman koji isto očedu sudjelovat u utrci,a ne moredu bez tuđe pomoči,i to je bilo oni koji su i polumaraton i maraton tako istrčali,a savura na Bačvicaman in uopče nije išla u prilog,pa su se neki morali u rikverc vozit,jerbo su prednja mala kola zapinjala u savuri,a di su ko prolazili dobivali su veliku podršku publike,pa je jedna žena pritrčala dvadeset i jedan kilometar turajuč isprid sebe dite u koliciman,a koliko je to naporno trčat pokaza nan je na licu mista, dvadesetak metri prije cilja jedan pas(vidičete na slikan),koji dalje više nije moga,ispružija je sve četiri pa ga je vlasnik mora podignit i do cilja je trča tako da je pasa ispod ruke nosija…