Evo ga na,finila je i ova,a ka da je jučera bilo da mi je mala u prvi razred krenila,a evo je več dobila svidožbu od osmoga.

Čudno je to sve skupa ovu godinu bilo,najpri su jemali štrajk koji je do sad bija jedan od najduži u povijesti,nakon kojega su tribali nadoknađivat puste propuštene ure,a onda ji je opet strefilo ništo šta se u povijesti školovanja nije dogodilo,a to je da zbog korona virusa kraj školske godine nisu dočekali u školskiman klupaman,nove lekcije su učili na daljinu, one line,priko konpjutera,odgovarali su opet na daljinu,priko konpjutera,kontrolne pisali na daljinu,domače radove isto tako,picavali,opet na daljinu,oneline,priko konpjutera…,gleda san ovu svoju čer cilu nikako tužnu,umisto da zanji par miseci škole provede sa svojiman u razredu u kojemu više nikad nečedu bit zajedno,oni su bili doma i oneline školsku godinu završili,ovo je generacija osmaši koji niti školsko zvono zadnjeg dana škole nisu mogli čut,nakon kojega bi zadnji put kroz vrata svoje škole izašli u koju su ušli ka dičica,a sada je napuštaju ka momci i cure,ni jučera,kad su svidožbe u ruke dobili nisu u školu mogli uč,od svoje školske klupe se oprostit,koko zanji put svoj potpis na njoj ostavit,nego su svidožbe vanka,na školskomen igralištu dobili.

Koliko su samo dogodovštin u ovi osan godin imali? Plača,zbog koje loše ocjene,smija,koliko je nji upoznalo simpatiju,po prvi put se zaljubilo, pa i poljubilo baš u ovoj zgradi.Kad san ji danas gleda,očito je  bilo,da iako su cili u vitru, ipak svjesni da više ništa neče bit isto. A sad svako od nji ide na svoju bandu, neko za krojača, ovi za zubara, pa vozača autobusa, likara, maranguna, električara, učitelja-icu, automehaničara,političara… di če sidit u nikiman drugiman klupan sa nekin novin, nepoznatin licima s kojima če isto tako sklopit poznanstva i prijateljstva,jer  to je tako,život ide  dalje,nepredvidiv je i pun stresov,ali ipak „Od kolijevke pa do groba najlipše je đačko doba i neka jin je sa sričon i da se svi lipo upišedu tamo di bi tili i da jin se svi snovi u životu ispunidu upravo onako kako to budu zamislili.

Ali zadnji dan je zadnji dan i to triba proslavit,pa su nakon ča su primili svidožbe,potpisali se svak svakomen na majice,slikali se sa svojiman razrednican,pa onda svi skupa učinili zajedničku sliku,krenili  prema Sokolani di su se okupali,a uz put su užgali pustu pirotehniku,(jače je bilo nego na „Sjeveru“),a eto nek se zna da su oni ča se Osmoljetke tiče,gotovi,oni iz aut su ji sa sirenan ispračali,a i sa ponistri od opčine su ji gledali,a bilo je i oni ča su tote trevili i brontulali,a otiman samo mogu reč,ajde ostavite  dicu na miru,nemojmo jin punit glave Vašiman pizdarijan,bilo bi bolje da se svi skupa uvatimo, svak tamo di ko more čako učinit i napravimo sve za stvorit uvjete da nan dica kad završidu škole ostanedu u svojoj Domovini,a ne da gredu u tuđe zemlje živit.

A da su nan dica pametna more se vidit i po natpisiman na majican,a jedan me se od nji baš dojmija.