Počeja mi je jedan nikidan,kad me vidija u selo i nastavija,ne moš od vas ni vijesti na miru pogledat,e na Novoj,pa na HRT-u,pa Slobodnoj,po portalin…,pazi dobro kad budeš paštetu otvarat,govorin ja njemu,da ti i iz konzerve ne izletimo,vidija san di če me razgovor sa njin odvest,pa san ga jednostavno,samo posla,jeman i ja prilično godin,pa jednostavno,određene ljude pošalješ na određeno misto,jerbo ti ka takvi ne tribadu u životu koji je i nako kratak da bi na nji-budaletine,uzalud vrime trošija…

Pa je onda opet bilo,aaiii,nu,šta si se odma najidija,on se tija samo…
Aha,je,je,vidi,govorin ja njemu,sad zapameti,više mi se ne obračaj,ubuduče,kad me vidiš,ka da si stup vidija…
Ovo kako jemamo sa bunariman problema,zbog pada nivoa vode,tako da u samo koji desetak minuti (kako ko) zalivanja u njiman ostane samo lokvica,jema oni ča se naslađijedu,ali naravno,nisu vridni niti da ja sad ovod jednu rečenicu oba njiman napišen,ali ču malčice pokušat objasnit zašto evo nama doma oto bunara vridi.

Od kako znan za se,uvik smo isprid kuče jemali zelenilo,okolo parcele,jednu desetak stabal od smokav,pa stabla od prasak,vinogradič,kruške,šljive,cviče,sezonsko povrče…
Pa je tako i danas,nastavila se tradicija,s tin da vinograda više nima,ostavija san jedan mali redič,praske su posebna priča,Ona cilo vrime sadi nove,jerbo se stabalca od prasak jednostavno sušidu,ništo jin ne paše,a one ča su ka stasale i dajedu plod,oto praske kad je ubereš ili je gnjilo ili ka ove godine ča se je dogodilo,da ji je na ovo jedno stabalce,bilo mašo,ali iako su se lipo rumenile,bile su tvrde ka kunpir,a takve su bile i za jist i nikako da sazriju,več bi onako tvrda pala na pod,govori se kako je zanji nikoliko godin praske napala nika bolest i da je ne moreš zdravu ubrat ako je nikoliko puti ne poliješ(a u nas se to ne čini)…,a pa onda jemamo i trišnje,mislin da su tri,ona to sadi,a počela je od kako je ovde došla,a u ovi trideset godin,neznan jesmo li sve skupa desetak kili oti trišanj ubrali,jerbo je i sa njiman problem,svako nikoliko godin se stablo osuši,pa opet posadi novo,ka Sizif…,pa jemamo i jednu jabuku,jema več nikoliko godin da jon pritin sa motornon pilon,jerbo je to dvobojna jabuka,plod jon je odma na stablu,sa jedne bande gnjil,a sa druge zelen,a pa jemamo i dvanajst stabal od smokve,oni su od kako znan za sebe,posađene uz rub,okolo parcele,a činidu više štete nego koristi,ono kako padadu na pod,uvik se iz vrtla vratimo lipljivi nog,jerbo se uvatidu za postole,pa ji moraš dobro čistit za da nebi štradu sa njiman izgovn…,pa onda jemamo i devet maslin,jedna od nji je Bandičeva-dilija je doli u Kaštila kad je bija kandidat za presjednika države,pa jemamo cviče i u zemlji i u pitariman,pa jemamo i travnjak,ka i odrenu od loze,ka i zelenu ogradu sve skupa u dužini biče jednu osandesetak metri,sa zapadne i istočne bande i iza garaže jemamo jedan trokutič zemlje,koji je isto tako pod zelenilon,ča oče reč da to sve zalijemo sa vodon iz bunara,a ako više te vode neče bit,a onda odo toga svega zelenila neče ostat ni pet posto,jerbo sa vodon iz vodovoda se to uopče ne isplati zalivat,jer košta ka da su zlatni lističi u njoj,a možda je i bolje tako,jerbo okolo ovega svega triba izgubit lipo vrimena,samo na rizanje i skupljanje granj ovega svega nabrojenoga izgubi se za popiz.it vrimena…a da ne govorin za ovo zelenilo ča mi okolo služi ka ograda,koje svaki sedan dan triba strič…

Eto,zato meni triba voda iz bunara,za održavat ovo pusto zelenilo ča ga okolo kuče jemamo,a znamo da zelenilo liti spušta tenperaturu i da je vrlo važno ča se kisika tiče, bez kojega nima života,a ako više neče bit vode u bunaru,dobro,pratit ču trend betonizacije i gradnje…