Uša ja danas u pekaru (nije bitno koja) i vazeja tri kvarta kruva i slanac maloj za popodne marendu u školi i uzeja ono sitnoga šta mi je vratila ka ostatak i ka po običaju tija odma bez da pogledan ostatak stavit u žep,ali mi je parilo nikako malo i pogledan ja i vidin da nisan dobija ostatak do dvadeset kun koje san da nego do deset kun. I okrenen se prema ovoj i govorin
joj da mi nije sve vratila jerbo da san joj da dvadeset kun,a ona vadi iz kase i maše mi sa onon od deset kun i govori da jon je ona na vrju od pinez,a ne od dvadetet. Slušaj,jema san u žepu sto i dvadeset kun i oti dvadeset tebi da,a ti meni da nisan nego deset? I ča je najgore od svega ubacila se i ona šta s njon radi iako je u vrime davanja pinez bila zaokupljena slaganjen kruva i potvrdila kako je ona vidila da san ja da deset kun. A s druge bande uz mene je taman bila moja nečakinja koja nije mogla ništa reč jerbo nije ni išla za tin koliko san pinez da,ali bilo kako bilo pošto je počeja novi svit dolazit,a one obe potvrdile da san ja da deset kun izaša san jidan vanka krači za oti deset kun.
Ovo je isto ka ono kad su onoga u selo na par kantuni zaustavili i dogovoreno isto mu rekli da ča je danas tako blid,a on je posli toga doša doma bolestan,tako i ovo nisi ti jema dvadeset kun nego deset i sad san ja cili sritan jer san mislija da san da dvadeset kun,ali nisan ja ka ča san mislija da dvadeset kun nego deset kun. E. A dobro.