Odma na početku za one šta mi znadu reč kako su mi textovi dugi,da zašto ji ne skratin,jeman za reč da se odma okrenedu i gredu ča.A kako ja oba ovomen događaju mogu ništo u par crt napisat?Kako?

I najranije ujutro,zašto najranije,a da me koko ne vidi,jerbo če reč da san lud, vazeja san lopatu i u vrtlu počeja kopat rupu na lokaciji na kojoj san pri dvadeset i četiri dana u gvozdenomen sanduku zakopa naše četiri ulaznice za ovo finala,a koje su na crno tržište dosegle takvu cijenu da se za ove četiri šta ji jemamo more lipa polovna auta vazest,pusti ti stat,ča je siguro,siguro,a par puti san onako,kroz šalu onima mojima doma prova reč da se nikako ne mogu sitit di san karte meka,na tako dobromen mistu su da san i ja zaboravija di su,a oni baš i nisu ništo bog zna kako reagirali,a dan prije utakmice opet ja njiman kako san sve obaša i privrnija i nikako ji ne mogu nač,opet ništa nisu rekli,ali su me zato svo troje onako značajno pogledali,a u pogledu si jin vidija“ ispisane riči“samo se ti zajebaji,odma san protrnija,ko zna našto su ovi sve spremni,bolje mi je više ji ne badat,a onda je oni moj sin počeja,ja san spava u auti na Poljudu za do oti karat doč,bla,bla,bla…, a nije ni čer baš mučala,je ali ja jeman najduži staž stajanja u redu za karte kupit,bla,bla,bla…,nisu jezika uvukli,koliko je ko od nji patija za do karat u ovomen prvenstvu doč,a moje one tri ure ča san jedan put u fili izgubija niko ne računa…(oba tome san pisa 02.05.pa se neču opet ponavljat)

Ali dobro,neka jin bude,e a vratimo se mi sad na oni dan od utakmice,kako san otkopa oto željeznoga sanduka,veza san ga lanciman za porta pak od fiče ,e,znan da čete Vi mislit kako je ovo opet koja moja zajebancija,da lažen,ma pogledajte na slike pa čete vidit.

E i taman kad smo mislili da smo spremni eto proglas Torcide,dođite svi u bile majice,enti,ča ču sad,a jemamo one lipe crne Mašogradske,a ništa,sad obučiji bilo,nisan se ni obrija,pošto mi je brada bila,neka lipo sve bude u tonu,a baš zbog tega proglasa bile majice su se prodavale ka bonboni,govori mi čer da je u ovemu jednomen dučanu doša tip na kasu,sa več obučenon bilon majicon na sebi,jerbo kako je prova,više je nije skida,i iz koleta vadi onu etiketu sa bar kodon,da ova na kasi to more skenirat…

A dobro,sad samo triba u Split nač misto za auto meknit,pa smo se uputili dviureičetrdesetipet minuti pri,gledamo svi,svako na svoju bandu,jema li diko koje misto za auto ostavit,naravno nima,več sad lagano počinje nervoza,svi ništo pušedu,gleda se na sat,obigrajemo auton cili grad,nije bitno ni jeli parkiralište na plačanje,ni očemo li auto na Mertojak ostavit,samo daj misto di čemo ga metit,kad govori Ona da gremo na tvrđavu Gripe,ona je nikidan tamo našla misto kad ga nigdi nije bilo,ajde pak,ma onda nije bila ludnica ka danas,ali dobro,gremo tamo di je ona rekla,a oli ču joj ča i reč ako ne bude mista i mi tamo kad eto taman lipo misto za auto meknit,naravno,sad ja mučin,ali se zato ona navila,eto vidiš,a šta san ja rekla,bla,bla,truč,trač…asti koliko more govorit,učinilo mi je glavu ka balun.

I gremo mi malo bržin korakon,triba na vrime doč, rekla je Torcida da če na početku učinit lipu koreografiju,a još najbolje da je propustimo i sad zamisto da prema Poljudu opizdimo dijagonalu,mi gremo priko Rive,kurijože,a tamo je več sve užareno,sad malo bržin korakon gremo put uzgor,usput u slastičarni Hajduk kupujemo slajič,da lakše do Poljuda izguramo i eto nas isprid ulaza,nji miljun več stoji u fili,ajme nije valjda da če bit ka i zanji put kad smo igrali sa Dinamon,pa smo petnajst minuti nakon početka utakmice unutra ušli,ali dobro je prošlo,ušli smo čak četrdeset minuti pri nego ča je utakmica tribala počet,uvalili smo u škatule za donaciju koje su držali torcidaši i ulazimo na stadijon,pivamo,navijamo,…,evo i sad dokle ovo pišen cili san se naježija,kako je to sve skupa izgledalo,devedeset i osan posto svita svi obučeni u bilo,ovako ništo još nikad nisan vidija.

I sad gren ja sest na misto ča mi piše na kartu,Ona je več prije sela,a mala je išla uzest ništo za napit se,gledan ja stolicu i na njoj piše broj trinajst,nije valjda,gledan kartu i je,ebnti sriču,govorin njoj da neka se ona pribaci na ovu moju stolicu,kako če odatle bolje vidit,ma da,da kako neče,ajde pak,nije mi ovo ništa drago,seja san na po stolice,biče se to onda ne računa (znan da mi nečete ni ovo sa karton virovat,pa pogledajte na sliku, di na ulaznicu lipo stoji trinajestica) i počela je ceremonija početka ove dugoočekivane utakmice,ovi su na sredinu terena donili sunce od Rabuzina nacrtano na bokun lancuna,a uz vatru iz topov igrači su izašli na teren,ko je koga jema izljubija je i š njin se rukova i sudac koji je naravno,odma na početku dobija zviždanje i uakanje,zviždaljkon je označija početak ovega spektakla,a u isto vrime na Sjeveru komešanje,dižedu se niki kartuni u bojan i razmotaje crtež sa Juricon Jerkovićen koji u ruci drži kup maršala Tita uz natpis stazama Hajduka,uvik se nanovo divin ovima velikiman koreografijan za koje nima provi,nego se sve odvija sa navijačiman koji su oti momenat došli i to bude odrađeno bez greške, dobro smo krenili,ovacije sa tribini su bile takvoga inteziteta da nisan sam sebe moga čut,kad najedan put,ladni tuš,dali su nan gola,a ča sad,odma san se sitija nike sporske emisije kad je jedan od stručnjakov govorija da po nikoj statistici kad Ajduk prvi primi gol onda se rijetko kad vrati u igru,ajme,gledan na semafor ko nan je gola da,kad uz igrača vidin broj trinajst,pitan ja malu da ča je oni broj trinajst,a da je to minuta kad je gol pa,ebenti,zna san ja da neče na dobro izač ovo šta san ja na stolicu sa brojen trinajst seja,govorin opet njoj da sede,da neče,ajde pak,panti pa vrati,gratan ovo trinajestice na stolici sa nokton,ne gre,a u međuvrimenu su naši priokrenili rezultat i nastavili sa napadiman,pa su dali i drugi gol,pa onda treči i borili su se ka lavi sve do zanjega momenta,a Livaja je jema tri šanse i nakon svakoga promašaja stadijonon bi se prolomija uzdah,a vidi se da je ima žarku želju za zabit oti gol i cili stadijon je čeka da udre zanji pečat,ali eto nije bilo sriče,bliži se kraj osandeset i sedma je minuta je i Riječki navijači su počeli zbijat redove,govorin ja,sve mi se pari da če ništo izvest,kad najedanput,počeli su itat bengalke prema svečanoj loži,a ka za dišpet ote bengalke pogodile su upravo one iz gostujuče ekipe,a u međuvrimenu sudac svira kraj utakmice,sve je u zraku,totalna ludnica,piva se,skače se,cili stadijon se trese,sriča da nije novogradnja,več je napravljen u sedandesetiman godinan…

I kako je završila utakmica sad su opet oni sa ono lancuna na kojemu je sunce od Rabuzina došli na centar terena i počela je priprema za ceremoniju dodjele medalj i pehara igračiman Hajduka koji su krenili prema Sjeveru i najedan put ništo je bilo ka čudno,gledan,trljan oči,ča ovi svit radi na tartan stazi? i sve ji je više i više,interventna policija trče prema istoku okle navijači ulazidu u teren,ali je sad to več bila tolika količina svita da se odustalo od bilo kakve akcije,a interventna je sad trčala na drugu bandu,tamo na zapad i napravili su „zid“ prema navijačiman Rijeke,sa Sjevera skačedu priko ograde,a onda se niko sitija pa je, da ne bude ozlijeđeni,reka da se svi prolazi otvoridu i travnjak više nije bija zelen,sad je prevladala bila boja,po navijači je sad bilo na terenu,a ostali na tribinan,gledan ja čer i vidin joj u očima kako bi i ona tila doli do terena svratit,pitan je očemo li,koje glupo pitanje,ajmo, cili u nevjerici da slobodno moremo na teren,pažljivo prolazimo kroz vrata ča dilidu gledalište od terena i cilo vrime gledan oče li ko reč da ne moremo dalje,došli smo do tartan staze,idemo dalje na teren,gledamo se,ne govorimo ništa,okolo nas svit gušta,a bome i mi skupa sa njiman,a bilo je razni rituali,ovi jedni su sidili na branci koju čete vidit na jednu od slik kako se iskrivila,čupali su korner zastavice i nosili doma ka trofej,jednoga san i na Splisku rivu ote večeri vidija kako šeta sa zastavicon priko ramena,drugi je sa sebon nosija stolicu na kojoj je sidija,ovi jedan je na travi kleča i zlamenjiva se,drugi je oto trave ljubija,treči je jija travu,pa su činili tonbule,ležali,valjali se,a jema ji ča su uzimali busene trave i ka svetinju je u rukaman držali i doma nosili i najedan put niko se sitija sa sredine terena dignit ono crteža sa nacrtanin suncen od Rabuzina i počelo se sa platnon trest gori doli,kad je najedanput oto platna krenilo put istočne tribine,pribacilo se priko ograde i platno je prošetalo cili istok,sve do ograde prema sjeveru,di su ga spremno dočekali i polako je sad oto platna odilo prema sredini od sjevera i mislin se ja,sad če sigurno ič prema zapadu i tamo če se opet spustit na travu,kad najedanput,platno je na sredini sjevera počelo nestajat,ka da je u ambis upalo,više ga nije bilo,ko zna,možda če do koji dan na Svetomen Duji osvanit…

A dodjela pehara i medalj zamisto na za to predviđenomen misto šta je tribalo bit na travljaku,dogodilo se u svečanoj loži,a nakon toga su se Ajdukovci spustili prema travnjaku i sa navijačiman proslavili osvajanje Kupa koje je napokon,nakon dugi devet godin opet doša u Split.

I eto,to je u kratkiman crtan to,moga bi do sutra pisat za provat prinit otu ludnicu i doživljaje sa stadijona,ali zaludu,ovo je ono ča se triba doživit i šta če se cili život pantit a ja san cilo vrime mislija kako sanjajen,znate onu pismu,“Samo jednu želju iman moj živote ludi,kad mi Hajduk u san dođe da se ne probudin“ ,tako da mi je oti dan parilo ka da san oto sve sanjava i bilo mi je lipo i nisan se tija probudit i otvorija san škafet i pospremija ovi događaj u dijal memorije koju do sad nisan koristija i tamo če bit pohranjeno sve dokle buden živit.

I na kraju moran poručit sviman oniman koji nas Dalmatince smatrdu nasilniciman,divljaciman,oniman koji činidu nerede…,pogledajte i učite se,najmanje deset iljad svita je bilo na travnjaku i nikakva intervencija se nije tribala dogodit,nikakvi neredi nisu bili,a situacija je izgledala da če bit na stotine ozlijeđeni i ranjeni,ali na žalost svi oni koji su to priželjkivali,nije!
Vidičete na slike i jedan neobičan transparenat na kojemu piše:“ Minjan mater za sveti dres“…