Uvik si govorija kad češ više doživit da ostanen bez texta,eto uspija si,ostavija si me bez texta,ali nažalost to doživija nisi,ali san uvjeren kako me ti sad odnikud gledaš i govoriš,aha,uspija san napokon san uspija i pechinu bez texta ostavit.
Jesi Filko,priznajen.

Pa kad ti rečedu ono, da jemaš godine i nike stvari tribaš svatit
Je jeman godin,ma mi još uvik nije jasno,uopče mi do ovega imberlanoga mozga ne more doč da te više nima,evo je prošlo sedan daan od kako san čuja tu vijest,a ja još uvik ne virujen,mislin da je to nika tvoja zajebancija,čekan okle češ izletit,čekan kako češ mi se na mobitel javit i reč,aaaa jesan te,je priznajen,čekan,jer da te više nikad neču vidit,ma koliko se ko trudija,nikako ne mogu razumit.
Jema več par daan da ti pokušajen ništo pametno napisat,ali ne ide,čin upren botun za upalit konpjuter suze krenedu,jerbo je to botun kojega si ti prvi pritiska,taren oči,ali zaludu,tipkovnicu uopče ne vidin,a kad se nikako smirin pa gren da ču počet pisat,blokada,gledan ja ekran,gleda on mene i ništa,prazne misli,magla u glavi,ovako ništo još nisan doživija.

Napadadu me sa svi stran da kako ti još ništa nisan napisa,da oli smo se svadili,a lako je njima govorit,ma ustvari briga me ča čedu dušmani govorit.
A toliko toga bi ti ja sad ovde tija napisat,a fala Bogu jeman ča,dugi je to period vrimena od kako se nas dva znamo,tako da ne more to bit samo ono Adijo Filko, a ča jeman sve za reč ne bi mi ni ona bala bile karte iz ondašnjega jugovinila dotekla.
Naši razgovori su uvik bili na granici karbe-(svađa za sjevernjake,kako bi ti to na svomen blogu zna napisat),niko nebi popušta,je bi ti ka ono reka, pametniji popušta,ma isto nebi mola,a oni ča su nas sa strane slušali,su siguro mislili,evo,ova dva ča su govorili,govorili,nakon ovoga izrečenoga sigurno više nečedu razgovarat,a oni to nikako nisu mogli razumit,ali neka dušmanin misli,triba dušmaninu dat da malo gušta, nezna dušmanin da pravo prijateljstvo ništa ne morte uništit,ali neka žividu u neznanju i moredu taki jemat svo bogatstvo ovega svita,ma čedu cili život ostat siromašni.

Ali, sad moran pazit ča ču reč,više nima karbe,ne moreš mi više uzvratit, jer te više nima, nije mi drago,uopče mi Filko, to nije drago.
Ma iako te više među nan nima, uspija si učinit da če te puno nji dugoo,duugooo vrimena spominjat,svako malo če kome iz ust tvoje ime izletit,sitit čedu te se kad vazmedu Mašogadur u ruke u kojemu više neče bit tvoje beside ka glavnoga i neodgovornoga urednika smištenoga u činbuli,puno nji ča bi dolazilo na ono tvoga bloga če sigurno i dalje tamo svratit, misleči kako če pročitat neku tvoju novu bazu (šalu za sjevernjake-kako bi ti to na svome blogu zna napisat),tri dila sela če te spominjat u razniman kontekstiman kad doma budedu konpjuter palit,a da ne govorin koliko če se samo nji tebe sitit,a pojedini i mašit za mobitel za poč te zvat,jer mu je konpjuter otkaza poslušnost…
A di je ono kad si me prozva pečinon,ali to nije sve, još si nadoda da san ja zanji bastijon u selu ča se opire konpjuterizaciji,ajde pak,a jesan se usričija u bespučiman interneta,blažena ona moja pečina.

Čeka si poziv za opet poč u Milijunaša,pa si me pita da oču li sa tebon,a ča ču ja sa tebon,pa si mi reka da si ji ovi put naumija pokocat i osvojit milijun,pa da če ti tribat pomoč za vriču sa pineziman nosit,a eto,poziv nisi dočeka.
Gradnja kuče ti je pri samome kraju,veselija si se kako češ se napokon nakon trinajst godin opet u Sučurac vratit,ali useljenje u kuču,kojemu si se toliko radova, nisi dočeka,a ka malo si prova,nije zaludu ona izreka,da ako čoviku želiš zlo reci mu,dabogda kuču gradija.

E Filko,Filko, dokle ovo pišen padadu mi na pamet vatrogasci čiji si član do zanjega momenta bija,a doša si tamo ka dite i danas se po selu pripričajedu tvoje anegdote sa požari i kako bi na sirenu trča put doma,ka i one kad si igra košarku,nikidan se baš jedan spomenija kako si na jednu utakmicu da koš sa po terena,nakon čega je sudac prikinija utakmicu i čestita ti,ima si ti i nogometašku karijeru,sičaš li se osandeset i pete godine kad san doša iz vojske i kad smo oformili Ravne tabane-nogometnu momčad, koja je igrala na turniriman koji su bili doli na Sokolanu,nas dva smo bili glavni igrači,izveli bi početni udarac,ti meni ja tebi ili obratno i onda bi ostatak utaknice sidili na klupi,jerbo smo jin na terenu samo smetali,a di je ono kad si doli u disko Gojača montira Grunfa-bljeskalicu,tvoj ručni rad i reka da neka te držin jerbo je stolica bila klimava,pa kad te tresnila struja pa si i ti i stolica,a usput si i mene na pod sa sebon povuka i bilo je ono,nemoj reč Dini,a di je ono kad ti je palo na pamet da bi mogli radijo Krknjač učinit,bilo nas je sve skupa četvero,snimale su emisije i emitirale priko odašiljača koji je bija usrid sela na tajnomen mistu,pa smo onda provali sa tajne lokacije u Gaju reemitirat talijanske programe,tako da bi iz sela okrenili antene prema Kozjaku i gledali Italiju,naravno to nan baš i nije uspilo,ah te lude osandesete,a di je ono kad si mi jedan dan doša sa idejon kako bi tribalo učinit jednu antenu koja če uvatit više talijanski stanic nego ča televizija jema kanali,a kad si mi objasnija kako ta antena triba izgledat onda san te najpri posla nakon čega smo počeli skupljat materijal za otu antenu napravit,a poligon za to je bila taraca na mome krovu,a sve je počelo jedan dan rano ujutro,kad mi je otac iša na posal,mislija san ono ka,mi čemo to antene meknit,a on to neče ni primjetit,ali san se privarija,kad je doša doma odma je to sinja,pa je počeja vikat da mu maknemo oto strašilo sa kuče i tako je ota antena koja se zvala kvazi horn,preimenovana u štrašilo,a naravno,strašilo uopče nije radilo,jerbo neka smo sve po knjizi radili,očito smo nigdi falili i cili tužni morali ga skinit,a onda si mi nakon par dan doša i reka,da znaš di smo falili,pa da očemo li opet provat,samo san te pogleda,pa si mi reka da te ne triban slavat,nego češ sam poč.A moran Van pojasnit kako je ta antena izgledala,najpri smo mekli dvi blokete u koje smo mekli dvi drvene štange,a na te štange konopiman smo vezali(nismo smili žicon) trokute kojima je svaka stranica bila od dva metra, učinjene od aluminija itd.itd.
Sičan se i tvoje ideje kad se nakon zatvorenoga disko Gojača,otvorilo disko u vatrogasciman,pa onda opet radiš neki vid radio emisije nazvane Plamenko javlja,a bazirala se na događaje u vatrogasnomen domu…

Puno je bilo anegdoti i dalo bi se čudo texta tote učinit da bi trajalo duže od Rata i mira,ali ova akcija o kojoj ču sad pisat,nan je bila jedna od važniji,puno ljudi nezna za to,držali smo je u nekoj tajnosti,a radi se o tomen da smo cilo vrime mozgali na koji način u javnost prezentirat ime našega sela koje se sve češče počelo nazivat Mašograd,sredina je osandeseti godin,točnije 1984 godina,moran napisat za ove mlađe kako su to bile godine kad je ritko ko po kučama uopče jema telefone,mobitele i konpjutere smo viđali samo u filmovima, a o internetu da i ne govorin.

Te godine u jedanajesti misec triba san poč u vojsku,inače otu ideju smo tili sprovest u djelo onda kad je Filko iša u vojsku,ali zbog objektivni subjektivni i ko zna koji sve okolnosti,oti naum nan nije uspija,ali zato su se sad sve kockice posložile i jednu večer ka dva lupeža u gluvo doba noči,nas dva smo kroz cilo selo prošli sa skalan,a na svaki kantun bi stali i pogledali ima li koga,da nas ne vididu,e i kad smo napokon došli do Gospice,točna lokacija,kuča u kojoj je bila trafika-ondašnji seoski gugle glavna plakatjera,naslonili smo skale na zid i ja se počeja penjat,kad me Filko povuka,da di ču,da če se najpri on popet,a neš ne,ko ide u vojsku ti ili ja,znači ja ču započet a ti češ nastavit i počeli smo se karat oko toga ko če se prvi popet,ali dogovora nije bilo,nego smo na bim bam bus odlučili,e i kako san ja dobija tako san se popeja na skale,a on mi je doda važ sa pituron-crvenon i pinel i počeja ja najpri pisaniman sloviman pisat rič Čao,a nisan ni počeja,a između nas je opet karba počela,govori mi on odozdala da moran napisat meko Ć,a ja njemu odozgara da neču, nego ču napisat tvrdo Č i to je trajalo i trajalo,pa se počela nika ponistra otvarat,a mi se sakrili da nas ne vididu i kad san opet bija na skalan govorin ja njemu u mene su pinel i pitura,ja san sad glavni urednik,napisaču tvrdo Č i točka,a da mi neče držat skale i ono ka maka se od nji,slušaj,drži mi oto skal,jerbo ču cili važ piture na glavu ti iskrenit i tako san ja ispisa po slovi,naravno onu prvu rič sa tvrdin slovon Č,a on je kasnije nadopisa još par slovi i tako je otu večer prvi put na javnomen mistu u našemu selu napisano ime MAŠOGRAD koje je nikoliko godin krasilo Gospicu.

I evo ču sa ovon pričon završit.

Filko,kume moj,prijatelju moj,a ča ja pametno u oviman momentiman mogu reč?
Ništa.
Ali znaj da,iako te više nima među nan,uvik češ bit sa nama,jer umiredu samo oni na koje če se zaboravit!

A ove doli dvi slike su kad se Filko ženija,a ja mu bija kum i taman je ote subote u nas bila maškarana povorka i dok je on sa balkona slikava,ja san bija doli na licu mista u odijelu spreman za pir,ali sa klaunskon kravaton,a na leđiman mi je bija natpis kum.

S

E,a na ovu doli sliku morete vidit točku koju smo učinili u maškaran tamo dviiljadete godine,kad je bila ona velika afera oko prisluškivanja,a malo ko zna ča je kasnije posli maškar bilo.

A ova doli slika je kad smo za prvi maja 85.godine išli na Kozjak,a par dan pri je eksplodira Černobil,a to se naravno krilo i dan pri nego ča smo išli na Kozjak padala je kiša,a je li bila radioaktivna,a ko to zna?