Mogu ja sad ovde do sutra pisat,ali nikakvin besidan ni slikan se ne more pridočit šta je to sinoč u Splitu nakon utakmice bilo,u svoji pedeset i četiri godine ništa slično nisan doživija,a bome,kako su govrili oni stariji ča su se tote sinoč našli,ni oni ne pantidu ovakvu ludnicu,ovo ča vidite na slikan je doli kraj stare Slobodne-raskršče kraj pazara,e to je bija cirkus,aute sa svi stran,niko nigdi ne more,rijeke…

U nediju me ujutro,dan nakon ča smo tukli Rusiju zva moj prijatelj „sekretar“na mobitel,(u pozadini se čula nika velika graja,a to ko je sekretar znate iz prošli textov,a ovo „VI“i sa druge strane ja ili „mi“ smo nas dva počeli tamo početkon devedeseti,a od vrtiča se znamo),a ča je dušo,on meni,a ništa sričo moja,ja njemu,a jesi ti udunija onu svoju stranicu,pita on mene,a nisan još,govorin ja njemu, ča tebi nije…