ukreli sa: umornooko.blog.hr

Veni, vidi, ne viči …

Ne mogu reć da je počelo prije koji dan, počelo je puno ranije. Još nazad desetak godin. Kad san se odvažija prvi put poć na „Milijunaša“. Naravno, koga bi drugoga moga onda vodit ka pratnju nego moju Zakonitu. To je bilo još iz doba kad nismo napunili njanci godinu bračnoga staža …

… pa je donekle razumljivo ča san je jedva pozna kad je izašla iz HTV šminkeraja. Od otoga prvoga, donekle neslavnoga nastupa kad nisan proša brzi prst pa do danas prošlo je puno mojih kviz-epizoda. neke su bile uspješne, a neke baš i ne. Skoro me dotukla lanjska epizoda na kvizu „Sve u 7“ kad san van svima zaželija Sritnu Novu 2012. godinu …

… da bi me zamalo zgazija Orient Express. Toliko da san skoro bacija kvizaško oružje u trnje. Srića da se ljudi, njiova mišljenja i politika kviz-izdanja na HTV-u ipak … s vrimenon … minjaju. Neko se sitija napokon ukinit oni kviz formu, najgoru kviz-licencu koju san jema prilike gledat. ne znan je li zajebanija za sudjelovanje, ili za gledanje u ulozi nedužnog gledatelja. Koji se ponekad uhvati u grešnoj žudnji za reklamama, da bar donekle uzme predah od dubokoumnog razmišljanja nekoga bajnog „igrača“ u stilu „vuče me ovo, zvoni mi ovo“ koji se polako, sa sve većim brojem odgovora polako utapa u živom blatu vlastite nesavršenosti. Malo je teško reć neznanja, jer niko, pa ni legende ka Mirko Miočić, ne može reč: Ja ću to proć! sa 100% vjerojatnosti. Kladioničarskin rječnikon: sa koeficijenton 1.00!

Moju skoro ugaslu žeravicu zanimanja za kviz-aktivnosti pobudila je nedavna najava nove kviz-forme na Katedrali hrvatskog duha: Potjera (u engleskom originalu: Chase) koja me osvojila nakon prve odgledane emisije. Prema pričama kolega sa facebook grupe „sve u 7“, koja se sada zove „Potjera“ radilo se o jednoj svježoj i dinamičnoj formi, koja je nešto između „Najslabije karike“ i „Milijunaša“, sa ograničenjima vremena za odgovor tako da se nikada više ne mogu dogoditi nekakvi Goran ili Željka koji sebično potroše cilo vrime emisije samo za sebe.

Nakon prve odgledane emisije sa gušton san ispunija prijavnicu na webu. Još jedna novost u odnosu na prošle kvizove: nema beskonačnog zvanja 060 brojeva i nabijanja zarade telekom operaterima. Ispunija san samo par prijava i nakon nekoga vrimena dobija mejl od tete Maje da san odabran za kviz. Snimanje 27. 11. AD MMXIII

Jedva san dočeka polazak, čak san, za divno čudo, i prispija na bus, i nisan ništa zaboravija uzest, ka na prošome nastupu kad san zaboravija mobitel.

Ovi put je sa menon sve bilo u redu, ali je zakazala tehnika. Bus je pomalo uzaša do Klisa, mislija san da ga štedi, taman san prigorija ča gremo staron ceston, radi bude … nikako smo došli do Knina, ali uzgor, uza oni brig, jedva. Na Vrilu Zrmanje smo se pridali, ne mi nego bus …

Morali smo čekat dokle se do gori nije popeja drugi njiov bus, a onda smo se, nakon horor-iskustva vožnje staron ceston po prvin znakovimaa snježne mećave, dokopali Gračaca i autoceste. Dobro, nije baš bilo ugodno iskustvo. ali dovoljno umirujuće da se moglo čak i malo ubit oko …

Vrime je neumorno curilo. Prvobitna varijanta je bila da dođen gori oko osan i po, eventualno se nać sa ekipon i poć leć u neku normalnu uru. Okrutna stvarnost začinjena vremenskin prilikama je bila puno sirovija. Božjon providnošću, kao i onom sastavljača voznog reda, autobus je nakon dolaskaa u Metropolu krenija Savskon, pa san brzinski zamolija šofera da mi stane priko puta Televizije. Dalje je „samo“ tribalo prić cestu od jedno dvanaest traka, sać se nizaskale, i pozvonit na vrata hotels „Fala“. U 23:45 … prije nego san se bacija u posteju, puka me još jedan flešbek. Na istome mistu, skoro isti, osin miša i tastature, stoji komp koji služi gostima za pristup internetu.

Isti oni priko kojega san, kad san ovde noćija užežin jednoga od prvih nastupa u susjednoj zgradi HTV-a, napisa prvi post iz dijaspore Uz umilne zvuke modema i njegovu opjevanu brzinu.

Nakon mirnog sna i obilnog doručka u hotelu, uputih se lagano do mjesta događaja. Prista san brojit još tokom odlazaka na „1 protiv 100“ koji mi je ovo put po redu da dolazim. Nakon šta nas je teta Branka pokupila ka pačiće male na zbornom mjestu od milja zvanom „Intim bar“, prionili smo poslu, polako, laganini … probali smo ča tribamo radit kad se bude zapravo snimalo …

… je li tehnika u voznom stanju …

… i jesu li sve žarulje upaljene …

… jazbina strašnog lovca …

.. pa smo se malo uputili marendat, prije nego se zapravo uvatimo posla. Pri tome, ka i uvik, tamo naletin na zanimljive, meni poznate ljude kvizaške provenijencije, ka npr. Maria Kovača, autora one poznate floskule o „kvizašima kao vitezovima uzaludnog znanja“ …

,,, koji, kad se ne bavi snimanjem dokumantaraca o namještenim utakmicama organizira pub-kvizove po Zagrebu.

Mislin da ovoga barbu brez kularine, ča mi pomaže pridržat kolegicu kvizašicu Ivanu Znaor da ne padne, ne triba posebno predstavljat …

… ka ni ovega ča jema malo bolje očale od mene i u ruci drži knjigu „Nima meni do Vinke … i do moga Mašograda“ …

Posal smo odradili, a kako je bilo, moraćete se ipak strpit. Malo, ne puno … 15. 12. će začas doć, nedilja, poslin dnevnika, sporta i vremenske prognoze na HRT1. Lipo smo se ispozdravljali, popili jedno piće za „do viđenja“ …

… i kad san se već tija uputit prema izlazu, ugleda san jednu priliku koju nisan tija propustit. Uredno san zamolijaa Vragece za jednu zajedničku sliku sa „Smogovcima“, na što su oni drage volje pristali, dok je Zadro zviždukao muzičku temu iz serije …

Sad je već bilo krajnje vrime da se uputin vanka iz zgrade na Prisavlju, te da se sad nađem s rodbinom i prijateljima, kad već nisam jučer zbog produženog putovanja.

Fala lipa još jednom prijatelju Zvonku, inače autohtonome Purgeru, koji mi je pokazao nešto znamenitosti metropole oko trga, s obzirom na moj ograničen radijus kretanja …

Osim bana Jelačića, tu blizu ima još zanimljivih spomenika, kao ovaj „kumici sa placa“

Dobra prilika da bacin ča munite (sitniša, za sjevernjake) u Manduševac. Dobrih želja, pogotovo onih ispunjenih, nikad dosta …

Pritom su mi malo upali u oko zanimljivi izričaji lokalnih umjetnika grafita….

Približilo se i vrime odlaska, ponnoć manje pet (23:55, za sjevernjake) … i put do doli je proša začas i bez nekih većih smetnji, jer je sv. Roko bija prohodan. Zaustavili smo se samo jednom, na po puta, pa san jema opet, u malo vrimena, pozdravit legendarnoga medvida u Macole!

Kao što rekoh, bar mi se jedna želja ispunila … da dočekan zoru u južnim krajevima.

A kako je bilo na samome snimanju?

Jesan li ča dobija?

Puno će pitanji ostat neodgovoreno do 15. 12. ove godine, deset dan prije Božića.

A dotle, ka i uvik … Zdravi i veseli bili!!!