Sinoč je u pet uri bila misa,nakon čega se krenilo procesijon prema staremu kanpanelu,dalo odrišenje položilo cviče i upalile šterike,nakon čega je u Biskupovoj palači bilo predavanje i izložba slik o bonbardiranju.

Zanimljivo je da baš kad se tribalo krenit iz crkve prema staremu kanpanelu,zagrmilo,da se sve treslo i očepila kiša da je parilo ka da pada iz neba i zemlje,mislin da je i Bog jema ništo za reč,zašto ja mislin da je pokaza svoje prisustvo,neka ostane sa menon,ali i tako če otu grmljavinu,osvitljeno nebo i jaku kišu,određeni objasnit nako kako če mu to najbolje odgovarat.

Inače,Sučurani su na ovi dan posebno osjetljivi,to je dan kad je 97 stanovnika ili okolo osan posto populacije od bonbardiranja poginilo,nima koja familija nije bila zavijena u crno,na svakomen koraku su bila raskomadana tila,čuja se,plač,jauk,zapomaganje iz ruševin,nije se imalo vrimena za tugovat,odma se krenilo uz raščiščavanje za pokušat spasit one koji su pod ruševinama,a davali su neke znakove života,moja baba je oti dan isto poginila,u kuči je pod ruševinama ostala moja teta Božana,dite koje je onda imalo devet godin,svi su mislili kako je eksplozija raskomadala,jer je u prva dva dana uopče nisu mogli nač,ali su nakon tri dana ispod ruševin ugledali tilo,ne znajuči je li živa ili mrtva i fala Bogu,bila je živa,spasilo je šta je bila blizu sudopera,ustvari nije onda bilo sudoperi ka danas,več oni kameni lavandini,e i kroza cijev od odvoda otega lavandina je disala i tako priživila,pa su tega dana moja mater, teta Božana,ujko Jozo ostali bez mame,i kuče,od koje je ostala samo jarpa stinj,teta Božana je kasnije na datum bonbardiranja isprid staroga kanpanela stavljala buket cviča i palila šteriku,a to se drugovima nije sviđalo,pa je jedan put jedan od nji zaustavija dida i reka mu da nije u redu,bla,bla,truč,trač,a dida je bija vako malo nagal,sriča da su ga uvatili,jerbo se ovi nebi bija lipo proša,ti češ mojoj čeri zabranit da mekne cviče svojoj materi,aj da vidin otega…,nakon toga didu više nije niko ništa govorija.

Ujko Jozo nikad nije ni tija oba bonbardiranju pričat,onda je jema pet godin,a moja mater koja je onda jemala sedan godin nan je ritko kad oba tome pričala i nije puno detalji bilo,ma san otu priču dobro zapantija,kad bi priču počela,onda je to bilo suznih očiju,kako su se otega dana radovali jerbo je sutra dan triba bit Sv.Nikola koji če jin donit darove,nisu to onda bili ni ajfoni,ni plejstešni,več bi to bilo par oriji,omendul,rogač,suve smokve,možda koja naranča…,a zamisto toga na nas je bacilo bonbe,sve nan je srušilo,mama poginila,za tetu Božanu nismo tri dana znali je li živa ili mrtva,svi smo plakali,tvoj dida i nas troje dice ostali smo na cesti,nismo znali ni kud čemo ni di čemo,ljudi ispripadani su krenili put Kozjaka,šta dalje od sela,jerbo nisu znali oče li budalama past napamet opet bonbardirat,pomagali su jedni drugima radit nastanbe po poljiman,mater mi govori kako su oni u Gajinama napravili kučicu od drveta-poluzemunicu,govori kako je više bila u zemlji nego navr nje,a da se isto tako siča da je dušmanin svaku večer po poljiman sa velikiman reflektoriman svitlija,a oni dica plakali,ajme opet če nas bonbardirat i pucat…
Oni kojiman nije jasno zašto san toliko,kako volidu reč,napadački raspoložen i “tučen iz svi kaluni”kad je stari kanpanel u pitanju,mogu samo reč da se neču smirit dokle okolo njega ne dođe skela i ozbiljno se krene u njegovu sanaciju,bonbardiranje je fala Bogu priživija,ali če ga dokrajčit nemar,a ja ču do zanjega atoma svoje snage oba tomen govorit…

Eto u kratkiman crtan to,na misto ruševin kuče od moga dida napravila se,nazovimo zgrada,to je ona tamo di je u dnu bila zadruga,a zanimljivo je kako za njega nije bilo stana,on je sa troje dice,kasnije i četvero,jer se u međuvrimenu opet oženija,živija u podstanarstvu,a stanove je tote podililo,zna se kome,e i onda me jedan put jedan pita,ma satra me dokle mu nisan objasnija,a i neznan koliko je svatija, zašto san ja,kad smo dobili Hrvatsku državu,bija za lustraciju…