Ovo doli na slikan je tondin:

Asti, ima bit da ja jeman lipi godin jerbo kad se sitin u ove dane okolo Nove Godine na što smo mi sve pucali,a ča sve od arsenala danas u dučane moremo vazest…
Tamo nigdi kad san se ja uvatija otega „posla“ onda mi je prvo pucače sredstvo bija tondin.
A tondin se sastoja od bokun željezne ručke na vrju sa isto tako komadon željeza u obliku valjka koji je po stedini jema rupu u koju je knap ulazija komad željeza i služija ka obarač za da bi se detonacija mogla obavit. E i u otu rupu bi istribili one „glave“ od šunferini malo rukon nabili i onda sa otin opizdili u zid.

A nisu se u oti tondin samo šunferine mečale, puno nji ča jin je oto parilo slabo iskoristili su blagodati ondašnjega Jugovinila i vazimljali klore u prahu i s otin punili tondine,a posljedice su bile jača explozija,zagluvljene uši,a i puno puti bi oti tondin iskali di je okolo odletija jerbo ga od jakosti explozije u rukan nebi moga zadržat.
I uvik je bilo megalomani pa se niko sitija napravit puno veči tondin i tri četiri puta veču onu glavu od tondina u koju se mečedu šunferine oli klora,a kako je to onda pucalo ne more se niti opisat,znan samo da kad bi ovi jedan s otin puca da bi se svi odizad kantuni posakrivali.

E,a onda je došla na red druga moda. Sad se pucalo na ključe. To su Van svi oni ključi koji su u sredinu imali rupu,a najčešče su to bili ključi od niki ormari i sad ovisno od otega kaki je bija ključ naša bi za njega adekvatnu brokvu tako da taman prođe kroz rupu,a u ti ključ bi se isto tako ka i u tondin trunile šunferine i ključ i ota brokva bi se vezali jedno za drugo sa komadon špaga pomoču kojega bi se zamanilo i opizdilo sa oton brokvon u zid i tako pucalo.
Moran na kraju reč da smo sve ključe sa ormari ča smo jemali potaracali jerbo bi se nakon nikoliko pucanji jednostavno rascvitali, a onda trči doma po drugoga dok nan otčevi i matere nisu doznali,a onda je bilo…

I opet sad dolazimo na one ča uvik očedu ništo jače tako da je ovemu jednome palo napamet nač diko koji veči ključ,a u ono vrime kad je Jugovinil tuta force radija onon popularnon jugovinilskon štrikon vozila je ferata,a vamo nigdi naviše pilane je odvojak koji je bija prikriven nikon željeznon ranpon koja se zaključavala sa jednin veeeeelikin ključen koji je pogađate bija sa veeeeelikon rupon i ovi jedan ga se sitija uzest i bija je glavni baja,a mi smo svi okolo njega stali i divili se detonacijan od otega ključa. Ali, sve šta je dobro kratko traje.
Sve je bilo dobro dokle vlak nije triba opet put Jugovinila,a ključa od ranpe nima i sad morete samo zamislit koju je u ono vrime hajku Milicija učinila za doč do otega ključa. I dan danas kad se sitin brrr naježin se.

A onda je več u oto vrime bila i garbura u điru,a okle garbura nego iz Jugovinila. Sičan se da su nan glavni važi bili oni od vegete koji su bili kvadratastoga oblika od oni mali u kojima je bilo dvadeset deki pa do oni od kila-dva. Otvorija bi se poklopac od važa pljunilo na garburu brzo zatvorilo čekalo da se napuni plinon i na rupicu ča bi je probija na dno otega važa mekla bi se šunferina ili upaljač i bum odleti poklopac koji bi puno puti i po nikoliko uri iskali za nač ga di je odletija.

E, opet je i to bilo slabo pa se niko sitija ono kako je onda pilana radila i bilo je puno oni veliki važi od podmazivanja strojev i ovi jedan stariji od nas vazeja je oti veliki važ doma ga lipo očistija meka u njega komad garbure velik ka šaka nas desetak koji smo cilo vrime bili okolo njega bi pljunili u važ ovi zaklopija i kad bi to ruknilo ajme divote za uši.

E i na kraju smo i mi evoulirali,sad smo počeli činit petarde.
Imali smo tu sriču da se baš u naše selo od svi apotek na ovome području hipermangan-jedan od sastojak za činit petarde prodava na kile,a uz njega bi još iša sumpor i srebrena prašina koja se isto tako nabavljala u Jugovinila koji bi se mišali u za svakoga od nas u nikomen tajnomen omjeru za da bi ča jače pucalo. Najteže od svega je bilo nabavit kordu uz pomoču koje bi se petarda palila pa se to nabavljalo priko veze u Partizana,a kasnije kad su se po selu radile ulice korda se žicala u mineri.

Uglavnon je to bija šporki posal,a svaka kuča jemala je svoj pirotehnički laboratorij u kojima bi se primjenjivale tajne formule di bi uz mišanje udisa čestice od srebrene prašine koje bi letile svugdi okolo,a u ustima ostavljale niki slatkast okus i ne tako malo puti dogodilo bi se da ti se to sve prospe,a najgori trag ostavljala bi srebrena prašina koja bi se odma zalipila i jedva bi je moga očistit,a da ne govorin o onima ča su to po nikiman barakaman radili i to po noči uz šteriku da ga otac i mater ne uvatidu pa bi jin se ka ovome jednome šterika iskrenila i sva smjesa zapalila, kosa i sve dlake užgale,a na koži si moga vidit puste točkice od hiper mangana koje bi i po par miseci ostale. I da se ne bi izgubija običaj i ovde se u pravljenju petardi opet težilo za onin, najjača pa je tako bilo oni ča su svega pa i baruta u nji mečali,a posljedice su bile ostajanje bez oka i prstiju.

A danas? Danas za oto sve jemamo specijalizirane dučane u koje uđeš upreš prston očeš bengalku,raketu,vatromet,petarde od one mini pa do oni xxxxxxxxl,a cifra koja se ostavlja za to se broji u milijardama. Eto na,a jesmo onda kad smo odili vanka slinili u takviman dučaniman i nebi ništa smili kupit jerbo bi nas na granicu pritreslo i nebi lipo proša ako bi te sa petardan uvatilo,a kako nan je došla demokracija,a s njon i nezaobilazne blagodati, sad zamisto ka onda kad smo stali u filu za kupit kafu,praškove za prat robu,ulje,cukar…, ove dane se more vidit kako ljudi u filan od nikoliko desetak metri stojidu i kupujedu pirotehniku.